Kako se završna godina osnovnih studija bliži kraju, raste moja zabrinutost od ulaska na „tržište rada“. Sam pojam „tržište rada“ jezivo zvuči i navodi na zaključak da je neophodno da postoji neko ko ima potrebu za mojim radom. Da li postoji? Kako ću ga naći? Ako ga i nađem i počnem da radim, kako ću opravdati očekivanja? Imam utisak da nemam odgovarajuće praktično iskustvo koje je nekom preduzeću potrebno. Nisam programer, roditelji mi nisu stranački lideri ili uspešni preduzetnici da mi obezbede radno mesto. Iako sam vrlo uspešan student, brinem jer ne znam kako da nekoga ubedim da baš meni da šansu.
Koliko će trajati moja potraga za poslom? Ako uopšte uspem da se zaposlim, kako ću se snaći na novom radnom mestu? Šta će biti ako mi posao i uslovi na poslu ne budu odgovarali?
Da bih došla do odgovora na neka od ovih pitanja i pokušala da na konstruktivan način savladam ili umanjim strah pre započinjanja procesa aktivnog traženja posla, razgovarala sam sa nekoliko meni bliskih osoba za koje verujem da mogu da mi pruže korisne savete. Takođe, istraživala sam savete objavljene na internet portalima za zapošljavanje i drugim sajtovima.
Zaključila sam da je jedna stvar neobično važna i da od nje zavise svi moji dalji koraci. Prvo, kroz pomenute razgovore uspela sam da definišem svoj najveći strah. Taj strah bih opisala kao strah od nedostatka sposobnosti. Shvatila sam da moram prvo da savladam taj strah da bih mogla da uspostavim bazično samouzdanje. Preplašena i nesigurna, u startu umanjujem svoje izglede za pronalaženje odgovarajućeg posla u razumnom vremenskom periodu.
Popisala sam sva svoja znanja i sposobnosti i posebno podvukla one oblasti u kojima mislim da mogu najviše i najbrže da napredujem. Setila sam se okolnosti u kojima sam bila jako dobra u rešavanju nekog zadatka ili problema. Zatim sam dozvolila sebi da maštam i zamišljam u kakvim bih situacijama u pravim kompanijama mogla da iskoristim svoje sposobnosti i kako bi izgledao moj posao iz snova.
Iako ova razmišljanja sama po sebi nisu uticala na povećanje mog samopouzdanja, put za sticanje samopouzdanja postao je vrlo jasan i vidljiv. Odlučila sam da započnem sa volonterskim radom u nekoj kompaniji u kojoj mogu da unapredim svoje ključne sposobnosti kroz praktičan rad. Uložiću vreme i trud da se nekoliko meseci usavršavam, da upoznam određenu delatnost i njene specifičnosti, i da steknem socijalne veštine neophodne za funkcionisanje u kolektivu. Verujem da će mi ovaj pristup pomoći u izgradnji zdrave doze samopouzdanja potrebne za „preživljavanje“ prvog pravog konkursa i intervjua za posao.